Bolje obrazovanje za bolji svet!

A better education for a better world!

07 Jun

  • By Aleksandra Karadzic
  • In Članci
  • Comments Off

Poželjne odlike nastavnika

 

Posao nastavnika je da vaspitava, obrazuje, istražuje, motiviše, vodi, komunicira, donosi odluke, meri i ocenjuje.

Nastavnika treba da krase pozitivne i međusobno harmonizovane misli, reči i dela. Oni treba da budu model ponašanja svojim učenicima, da razvijaju i kod sebe i kod drugih racionalnu, ali više emocionalnu i duhovnu inteligenciju. Potrebno je da razumeju sistem vrednosti, hijerarhiju branše i šire – društvenu hijerarhiju, kao i da budu strpljivi, smireni i spremni na praštanje, da podstiču svojim primerom, da ne popuštaju ljudskim slabostima i strastima. Svetlost, istina, lepota i dobrota suštinske su vrednosti svetosavske i sveukupne prosvete. Nastavnici zato treba da budu širokog misaonog obuhvata, sa izraženom društvenom empatijom.

U svojoj sredini neophodno je da stvaraju atmosferu za dostizanje opštih ciljeva obrazovanja. Treba da razumeju da su ljudi koji nas okružuju prvo ljudi emocija, a zatim ljudi logike, nikako ljudi roboti i da prvo osećaju, pa onda misle. Treba da budu principijelni i objektivni u odlučivanju i delovanju, ne smeju vršiti negativan uticaj na druge zarad lične koristi i protiv opšteg dobra. Potrebno je i da teže da iza sebe imaju iskustvo u radu u više organizacija i da neprekidno rade na unapređenju svojih sposobnosti.

 

 

Valjalo bi i da nastavnici bude odmereni i oprezni u izjavama i u davanju kvalifikacija o ljudima, da koriste blage reči i čvrste argumente. Neophodno je da pažljivo slušaju, mirno pričaju i prestaju da govore kad nemaju više šta značajno da kažu (umeće ćutanja).

Zadatak nastavnika je da podstiču i hrabre svoje učenike da ne gube volju za duhovnim uzrastanjem (težnja više ka slobodi, a manje ka stvarima) i intelektualnim usavršavanjem i spoznajom. Potrebno je da imaju izvesnu stalnost u komunikaciji i ponašanju, radu i mišljenju, da budu zreli ljudi, stvaraoci koji se vode opštim dobrom i slobodom izbora. Moraju biti smerni i odmereni, nikako gordi, sebični ili čak egoiste. Moraju imati razvijen osećaj za druge – individualnu i društvenu empatiju, osećaj za celinu i za opšte dobro. Treba da razvijaju mlađe, da im pomažu i da ih zaštite, a starije da sačuvaju, kao i da se trude da u svemu budu uzor onima koje obrazuju i vaspitavaju. Neophodno je da poštuju i uvažavaju starije, da budu skromni, suzdržani i ne donose ishitrene odluke. Takođe, treba da razumeju i čuvaju nastavnički red i da to kulturološko nasleđe prenose mlađima.

Nastavnici ne smeju biti grubi i okrutni prema drugima, posebno ne prema mlađima. Isto tako, ne smeju da se ponašaju kao gospodari i sudije, već kao sluge opšteg dobra, stvaraoci i vaspitači koji pomažu i razvijaju druge tako da svako dostigne svoj maksimum i uvažavaju svačije polazne pozicije, radna opterećenja (obim i frekvenciju napora) i veličinu zone odgovornosti i interesa. Trebalo bi da razumeju da se dostignuća (društvena, profesionalna, lična) postižu zahvaljujući velikom ličnom pregalačkom radu i odricanju, ali i zahvaljujući drugima, jer nastavnik deluje među ljudima. Neophodno je da podržavaju inventivnost, inovacije, modernizacije i obnovu, da budu društveno odgovorni, kooperativni i konstruktivni, spremni da saslušaju druge, kao i da izbegavaju česte sporove i konfliktna ponašanja. Nastavnici treba i da cene iskustvo, mudrost i snagu (moć) onih koji ih uvode u profesorski red (koji su prošli putem kojim oni tek treba da prođu), a jedna od odlika bi trebalo da im bude i stalno preispitivanje misli, reči, dela i postupaka.

 

Obrazovnovaspitni rad

Pojam obrazovanja sadrži u sebi pojmove nastajanja, stvaranja, jačanja ljudskog obraza i lika i bića čovekovog [5]. Osnovna funkcija obrazovanja i vaspitanja sastoji se u pomaganju datom čoveku da postane što savršenije biće, da što bolje ostvari i ispuni svoj božanski obraz. Nastava ili pouka mora biti u znaku duhovne potrage – znatiželje, pouke i poruke i radosti duhovne spoznaje. U tom smislu, ljubav prema ljudima (učenicima), nastavi, nauci osnovni je preduslov uspešne nastave, a učenje – nadgradnja duhovno i intelektualno, „magnet” je i polje ljubavi u kojem se susreću dve ličnosti: vaspitanik (učenik) i nastavnik kojima učenje postaje suština i zajednički cilj.

Kroz vaspitnoobrazovni proces treba razvijati analitički i sintetički način razmišljanja i zaključivanja i vaspitanike osposobljavati uočavanju odnosa između uzroka i posledica, bavljenju svim aspektima problema i ciljno-racionalnom delovanju. Obrazovanje treba prilagoditi talentima i sposobnostima učenika. Treba da bude zastupljena kombinacija tradicionalnih i savremenih načina podučavanja, s naglaskom na aktivnom učešću u procesu učenja. Potrebno je razviti sistem kreativnog učenja i rešavanja problema da bismo dobili kreativce i zdrave ideje, jer ideje pokreću svet. Vaspitanike valja motivisati da koriste različite izvore znanja, da povezuju sopstvena iskustva i školsko znanje, da samostalno istražuju i uče.

Veća individualizacija nastave i veći broj časova za izbornu nastavu povećaće motivaciju učenika. Takođe, potrebno je više udžbenika i drugih nastavnih sredstava i pomagala i više nastavnika, a manje nastavne grupe. Idealna nastava bi trebalo vaspitanike da potakne, ohrabri i inspiriše da se upute u život kao oduševljeni istraživači i kreativci. Valjalo bi da nastavnici sebe shvataju samo kao vođenje i pratnju u procesu učenja i menjanja učenika, tj. lica koja utiču na razvoj potencijala učenika (Gerald Hiter). Između ostalog, deo podučavanja treba da bude i postavljanje pitanja učenicima i njihovo intenzivnije podsticanje da postavljaju pitanja na koja ponekad i nastavnici ne znaju odgovore.

Radeći zajedničke projekte i zadatke, učenici treba da nauče kako uspešno komunicirati u različitim uslovima, preuzimati odgovornost za svoj deo posla, sarađivati, deliti i preuzimati ideje, raditi na stvaranju grupne atmosfere. Učenje na inteligentan način podrazumeva da vaspitanik pita (ne stidi se priznati da ne zna ili da ne razume), rizikuje (ne boji se pogreške: iz nje će nešto naučiti), uči koristeći empatiju (uživljava se i posmatra), uči kreativno (smišlja svoje načine da brže i bolje shvati i nauči), uči komunicirajući (uči od drugih); povezuje i razvija znanje (neprestano uči iz svega oko sebe). Vaspitanike, takođe, treba učiti uočavanju odnosa (uzrok–posledica, sledi – prethodi – u isto vreme, manje–više, deo–celina i slično) a ne sadržaja, razumevanju a ne znanju, bavljenju svim aspektima problema, ciljnom rešavanju problema (motivacija usmerena na krajnje stanje). Uči se putem delovanja, posmatranja posledica, reorganizovanja percepcije stvarnosti i ponovnog delovanja, gde naglasak treba biti na aktivnom učenju, na transferu znanja od osoba sa većim znanjem ka osobi sa manjim znanjem. Sve više treba primenjivati istraživački orijentisano učenje, usmereno na učenika, gde se težište stavlja na potencijale, a ne na deficite učenika. U njemu se obrađuju problemi o kojima oni koji uče zajednički razmišljaju i razvija se vlastiti model razmišljanja.

Nastavnik je kreator i organizator radnog ambijenta u učionici. Inače, pozitivan radni ambijent u učionici stvaraju zadovoljni, motivisani i pozitivni ljudi koji poštuju sebe i druge, neprekidno uče i rade na svom razvoju. Učenici prepoznaju pozitivnu energiju, iskrene i dobre namere, organizacionu fleksibilnost, svrsishodno delovanje, čvrst i postojan karakter i principijelnost nastavnika i takvog ga prihvataju kao neformalnog mentora i „model” kome teže. Nastavnik treba vešto da održava radnu disciplinu (dinamiku, komunikaciju, odnose i slično). U neposrednoj komunikaciji sa učenicima mora da raspolaže sposobnošću da hitro reaguje, ali i da filigranski razlikuje bitno od nebitnog i da precizno razmešta oštrinu i toleranciju, popuštanje i odlučnu nepopustljivost.

Dobar nastavnik treba, pored ostalog, da poseduje i neprekidno razvija određene osobine: sposobnost da proceni ko se na kojim poslovima može najuspešnije koristiti unutar grupe (zasnovana na uživljavanju u situaciju i predočavanju stanja), sugestivnost, odnosno sposobnost ubeđivanja i pregovaranja da se lična volja prenese na druge i da se drugi podstaknu na dobrovoljnu saradnju i aktivnost (zasnovana na unutrašnjoj sigurnosti, ličnoj ubeđenosti u cilj, samodisciplini i jakoj volji), kao i prirodni optimizam.

Rad na času treba da ostavlja utisak zadovoljstva pri nagoveštaju moguće interakcije različitih ideja. Njegov praktični deo predstavlja značajan motivacioni faktor. Stvaralački koncept časa matematike jeste lična kreacija nastavnika i dobro je da bude bazirana na istorijskoj građi i hronološkom razvoju pojmova. Cilj nastavnika je da u predviđeni ram pripreme časa smesti temu ili nastavnu jedinicu, odabere fragmente i zadatke koji će najbolje ispričati njen razvojni put. Postizanje koncentracije učenika jeste preduslov njihove posvećenosti i aktivnog učešća u nastavi („Rem” faza časa). Radionice je potrebno graduirati, od individualnog pristupa i grupnog oblika rada do formiranja ekspertskih timova.

Kada su učenici mentori, metodološka skica časa saznajni proces podređuje vršnjačkoj edukaciji. Učenik najpre individualno analizira svoj zadatak i predviđa načine i moguća rešenja problema. Stepen razumevanja determiniše put rešavanja. Kroz otvorenu diskusiju, sledeća etapa predviđa rad u paru ili grupi. Tada učenici obrazlažu svoje razumevanje i predlažu načine za rešavanje zadatka, što jeste okosnica divergentnog mišljenja. Nekada je ono sistemsko, podrazumeva učenje formula, a često samo podstiče predlaganje ideja. O individualnom pristupu može se govoriti i kada je čas frontalno zamišljen i organizovan. Gradacijsko uvođenje novih sadržaja, kao i odabira zadataka po nivoima od lakšeg ka težem, drži pažnju svim učenicima.

Izlazak iz zone komfora svakako je afirmativni ključ koji dovodi do uspešnosti i dobrih ishoda nastavnog procesa.

 

Reference:

       1. Andrejić M, Milenkov M. Pristup stvaranju oficira moderne logistike. Beograd: Vojnotehnički glasnik, 2016.

       2. Andrejić M, Andrejić I. Prilog unapređenju rada i upravljanja u Vojnoj akademiji i na Univerzitetu odbrane. Beograd: Vojnotehnički glasnik, 2015.    

       3. Arhimandrat R. Tajna spasenja – više misliti i manje govoriti. Beograd: Službeni list Srpske pravoslavne crkve 3/2016.

Autor: Profesor dr Marko  D Andrejić, dipl.inž., je pukovnik VS u penziji. Rođen je 19.04.1963. godine u s. Pleš, opština Aleksandrovac (župski),  okrug Rasinski, Republika Srbija. Po završetku profesionalne vojne službe zaposlio se u Visokoj brodarskoj školi akademskih studija – Beograd. Proveo je 26 godina u visokom obrazovanju, od toga 25 godina u Vojnoj akademiji Univerziteta odbrane, kao saradnik i nastavnik visoke škole. Bio je član svih stručnih i upravljačkih organa u Vojnoj akademiji i na Univerzitetu odbrane.