Bolje obrazovanje za bolji svet!

Better education for a better world!

13 Aug

  • By Biljana Ciric
  • In Članci
  • Comments Off

Novi istorizam u nastavi književnosti

 

U studijama književnosti se od kraja osamdesetih godina intenzivno govori o krizi. Tokom devedesetih ovaj osećaj krize dovodi do preispitivanja epistemološkog ishodišta, metodoloških načela, osećaja unutrašnjeg disciplinarnog identiteta i položaja u sistemu nauka. Istovremeno dolazi do marginalizacije književnosti, nauke o njoj, humanistike i okretanja ka studijama kulture.

Istorija se u viđenju predstavnika novog istorizma pojavljuje isključivo kao tekst, tj. onoliko koliko je predstavljena u pisanim dokumentima i koliko je relevantna za nas danas.

Prema tumačenju Džin Hauard (Jean E. Howard), postoje dve polazne tačke nove istorijske književne kritike:

  • Čovek je konstrukcija, ne esencija;
  • Proučavalac istorije je isto tako proizvod svoje istorije i nikada ne može biti sposoban da prepozna različitost u njenom čistom obliku, već jedino u okviru sadašnjosti.

Samooblikovanje identiteta

Ishodi istraživačkog zadatka u nastavi književnosti koja se bazira na primeni novog istorizma bi bili: upoznavanje sa konceptom samooblikovanja identiteta; razumevanje procesa oblikovanja književnog lika putem naracija; spoznaja na koji način istorija utiče na tekst i tekst na istoriju; kao i shvatanje dramskog teksta kao male delatne sile u istoriji.

Pod samooblikovanjem identiteta Stiven Grinblat (2011: 19–29) podrazumeva proces samosvesnog, voljnog oblikovanja nečije javne ličnosti, od oblačenja i ponašanja do mišljenja, a u skladu sa socijalno prihvatljivim normama jednoga društva. Pritom, Grinblat naglašava uticaj književnih i drugih umetničkih uzora, kao i recipročnost procesa, odnosno učitavanje oblikovanih identiteta u umetnička dela.

Predstavnici novog istorizma podrazumevaju da je kultura sistem simbola koji su zajednički ljudima jedne kulture i koji izražavaju kohezivnu i zatvorenu ideologiju.

Lik Hamleta – oblikovanje lika pomoću naracija

Oko 1600. godine postojala je bar jedna drama, u međuvremenu izgubljena, koja je govorila o danskom princu osvetniku očeve smrti. Drama je izvedena na engleskoj pozornici i to sa uspehom. (Grinblat 2006: 294) Neko ko je vodio brigu o prihodima verovatno je ukazao Šekspiru da je sazrela prilika za prikazivanje nove verzije Hamleta.

Od najranije poznatih srednjovekovnih kazivanja, saga o Hamletu je bila priča o dugom periodu između prvog koraka – početne pobude i zamisli – i izvršenja dela. (Grinblat 2016: 303)

U priči Saksa Gramatika, kralja Horvendila (kod Šekspira starog kralja Hamleta) ubija, i to ne u potaji već naočigled drugih, zavidni brat Feng (Klaudije). Feng nudi prividno opravdanje – kaže da je Horvendil brutalno zlostavljao svoju nežnu ženu Geretu – ali prava istina je da je nemilosrdni Feng dovoljno moćan da prigrabi bratovljevu krunu, kraljevstvo i ženu, a da prođe nekažnjeno. Jedina potencijalna prepreka jeste Horvendilov mladi sin Amlet, jer se u tom prehrišćanskom svetu izdajstva i osvetništva podrazumevalo da sin mora da osveti očevo ubistvo. Amlet je još uvek dete i ni za koga ne predstavlja opasnost, međutim, kad odraste, njegova je dužnost jasna. I ubica Feng jako dobro zna za to strogo društveno načelo, te dečak, naravno, mora da smisli neki plan u kratkom roku jer mu život visi o koncu. Da bi poživeo dovoljno dugo da osveti svog oca, Amlet rešava da glumi ludilo da bi svog strica ubedio da mu od njega ne preti nikakva opasnost. (Grinblat 2016: 303)

Šekspir je uvideo da će mu priča o Hamletu omogućiti da napiše dramu o onom što se odvija u čovekovoj psihi tokom perioda između odluke o ubistvu i samog izvršenja. Problem je bio u tome što pozorište nije preterano trpeljivo prema dugim periodima razvoja i sazrevanja. Rešenje koje se nametnulo bilo je da drama počne od trenutka kada Hamlet postaje punoletan i spreman za osvetnički čin.

Jedna od zanimljivosti iz Šekspirovog života koja je uticala na dramski tekst jeste da je autor živeo u vreme kada se uveliko parničilo. Dok stoji na groblju u Elsinoru, Hamlet razmišlja o lobanji koju je iskopao grobar i izgovara Horaciju sledeće reči:

Taj bratac je u svoje vreme mogao naveliko kupovati zemlju, i paštiti se zakonskim propisima, obligacijama, globama, dvogubim jemstvima, pokrićima; pa je li to sad interes na njegov interes i prepokriće za njegova pokrića, što je njegova interesantna ćupa puna interesantnog blata? I zar da mu njegove jemčevine ne zajemče od njegovih nakupovanih poseda, i to udvostručenih, ništa više no koliko iznosi dužina i širina dvaju pisanih ugovora? Mučno da bi i njegove tapije o prenosu stale u ovu kutiju, pa zar da njihovom pritežeocu ne pripada nešto više, ha? (Grinblat 2016: 348)

Primetna je autorova refleksija o obligacijama, globama, dvogubim jemstvima i sl. Sam Šekspir se interesovao za kupovinu zemljišta, a svoja znanja prenosi u Hamletov monolog. Melanholični princ pritom sebi može dozvoliti podsmeh na račun svakodnevnog zarađivanja novca, ali ne i sam autor dela.

Primena savremenih književnih teorija u nastavi književnosti

Nastava književnosti nužno prati razvoj savremenih književnih teorija, primenjujući nova naučna saznanja na tumačenje književnih dela. Ipak, takva primena nekada može pedstavljati izazov, budući da je motivisanost učenika za istraživanje šireg istorijsko-kulturološkog konteksta preduslov za uspešnu implementaciju savremenih teorijskih saznanja.

Projektnu nastavu izdvajamo kao efikasnu za primenu novoistorijskog metoda jer podstiče radoznalost učenika i učenje s razumevanjem, nasuprot tradicionalnom obliku nastave koji se temelji na akumuliranju činjenica i podataka. Potom, ona zahteva od učenika misaonu aktivnost, jer se očekuje da on postavi istraživanje, sprovede ga u delo, reši određeni problem i javno prezentuje rezultate svog rada. Takođe, ova nastava privikava učenike na interdisciplinarni rad i usvajanje metoda naučnoistraživačkog rada; i podstiče razvoj istraživačkih, komunikacijskih, organizacijskih i kritičkih sposobnosti učenika.

Glavni ciljevi ovog modela nastave su:

  • Osamostaljivanje učenika u radu;
  • Razvijanje lične odgovornosti za realizaciju projekta;
  • Razvoj socijalnih i komunikacijskih veština koje jačaju samopouzdanje učenika;
  • Sticanje dugotrajnog znanja, veština i navika primenljivih u svakodnevnom životu.

Novi istorizam kao pristup dramskom tekstu, u kombinaciji sa projektnom nastavom, pruža mogućnost pre svega nadarenim učenicima da iskažu svoju kreativnost na najbolji način, da uče u skladu sa svojim interesovanjima i napreduju tempom koji im najbolje odgovara.

Mane ovog pristupa ogledale bi se u prvom redu u činjenici da je ovakav vid nastave namenjen manjoj grupi učenika, da je za ovakvu nastavu potrebno izdvojiti duži vremenski period i određene tehničke preduslove, što otvara prostor daljim istraživanjima.

 

Literatura:

Grinblat, Stiven. 2006. Vil iz Stratforda: kako je Šekspir postao Šekspir. Beograd: PortalLibris

Hauard, Džin I. 2002. Novi istorizam u proučavanju renesanse; sa engleskog prevela Ivana Đurić Paunović

Autor članka: Doc. dr Biljana Ćirić

Biljana Ćirić je doktorirala na Filozofskom fakultetu u Nišu, gde je bila angažovana u izvođenju časova vežbi iz predmeta Književnost od renesanse do racionalizma. Radila je i na Velikotrnovskom univerzitetu, gde je predavala srpski jezik. Oblasti njenog istraživanja su savremena drama, raguzeologija, teorija kulture i komunikologija. Učestvovala je na velikom broju naučnih skupova međunarodnog karaktera i autor je brojnih naučnih radova. Njen trenutni angažman vezan je za Institut za moderno obrazovanje i Fakultet savremenih umetnosti u Beogradu.