Bolje obrazovanje za bolji svet!

Better education for a better world!

12 Oct

Razvojni poremećaji kod dece – autizam, disleksija i ADHD

 

Nijednom roditelju nije svejedno da od psihologa, defekotologa ili logopeda čuje da „nešto nije u redu sa razvojem” njegovog deteta. Taj prvi šok suočavanja sa bolnom činjenicom da dete koje su toliko željno iščekivali i za koje su verovatno već isplanirali određen put neće imati u potpunosti isto odrastanje kao njegovi vršnjaci mnogi roditelji proživljavaju dugotrajno, svakodnevno i sa malo nade da će nešto krenuti nabolje.
O kakvim problemima u razvoju se tačno ovde radi?

Jedna od kategorija problema koje psiholozi i psihijatri mogu da detektuju jeste kategorija pervazivnih (trajnih) razvojnih poremećaja, čije su glavne karakteristike usporavanje i devijacija kognitivnog i socijalnog razvoja. Ovi problemi su primetni već u samom govoru i jeziku deteta. Mnogi roditelji će primetiti upravo to: da je njihovo dete samo odjednom prestalo da priča sa njima, prestalo da se interesuje za druge ljude, kao i za igru sa njima, i da se sve više povlači u sebe. Ovih nekoliko bitnih indikatora će svakog stručnjaka navesti na jedan od mogućih zaključaka, a to je da se radi o specifičnom pervazivnom razvojnom poremećaju – autizmu, oko kojeg se poslednjih decenija vodi velika polemika.

Autizam u ranom uzrastu može se primetiti kroz nekoliko indikatora poput:

  • deficita u socioemocionalnom reciprocitetu – deca sa autizmom ne mogu da ispolje svoje emocije poput drugih, imaju poteškoća da raspoznaju emocije i da „uzvrate” adekvatnom emocijom;
  • deficita u prepoznavanju neverbalne komunikacije – deca sa autizmom će imati poteškoća u prepoznavanju značenja povišenog tona glasa druge osobe (ukoliko ih, na primer, roditelj grdi), kao i poteškoća u prepoznavanju značajnih ekspresija lica i gestova i
  • deficita u razvoju i održavanju odnosa sa drugim ljudima, uz ispoljavanje karakterističnih ponavljajućih gestova i radnji – deca sa autizmom često ispoljavaju karakteristične, stereotipne radnje u vidu ponavljajućih ponašanja. Primera radi, mnoga deca sa autizmom mogu da slažu kocke istim redosledom, satima.

Kako je u pitanju vrlo složen poremećaj razvoja, ni sam tretman ne može da bude jednostavan. Vrlo često će tretman uključiti neki vid psihoterapije, najčešće bihevioralne terapije, kako bi se dete naučilo prvo jednostavnim, a potom i složenijim radnjama, što zavisi od karakteristika i složenosti simptoma, ali i ličnih osobina deteta. Terapija je posebno efikasna kod dece kojoj je uspostavljena dijagnoza visoko funkcionalnog autizma. Kod ove dece intenzitet spomenutih simptoma znatno je niži u odnosu na decu kod koje je uspostavljena dijagnoza nisko funkcionalnog autizma. Svakako da jedan od ključnih faktora u efikasnosti tretmana predstavlja podrška roditelja, koji i sami moraju da se suoče sa činjenicom da razvojni put njihovog deteta, u većini slučajeva, neće ići kao kod druge dece.

Drugu kategoriju poremećaja razvoja, pored pervazivnih razvojnih poremećaja, čine specifični poremećaji sa smetnjama u učenju. I ova kategorija poremećaja ima svoju biološku, tj. neurološku osnovu, poput pervazivnih razvojnih poremećaja, ali se oni ispoljavaju kroz drugačiju simptomatologiju, koja uključuje probleme u učenju različitog nastavnog materijala, kao što su pisanje (disgrafija), čitanje (disleksija) i računanje (diskalkulija).

Iako je najčešće postavljeni poremećaj kod učenja disleksija, ne smemo izgubiti iz vida da nju često prate i druge smetnje u učenju, poput disgrafije ili diskalkulije. Dijagnoza disleksije se često uspostavlja vrlo rano, već u predškolskom uzrastu, kada vaspitači, a kasnije i učitelji, primete da dete ima poteškoća u čitanju i prepoznavanju slova. To se često zamenjuje sumnjom u otežani intelektualni razvoj, zbog čega ovakva deca često ispaštaju i dobijaju niže ocene u školi. Međutim, standardizovani testovi inteligencije potvrđuju da je stvarnost dijametralno suprotna – većina dece sa disleksijom ima normalnu ili čak natprosečnu inteligenciju. Neophodno je istaći da su za prognozu disleksije značajni njeno adekvatno prepoznavanje i tretiranje na vreme, pri čemu podrška roditelja, drugara i samih nastavnika igra veliku ulogu.

Još jedan razvojni poremećaj sa jakom biološkom osnovom čija se dijagnoza često uspostavlja u ranom uzrastu (ali ne pre početka pohađanja škole) predstavlja poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću (u literaturi spominjan kao sindrom ADHD). Deca koja imaju poteškoća u održavanju pažnje pokazuju čitav spektar indikatora, kao što su: nesposobnost mirnog sedenja na jednom mestu, vrlo otežana pažnja i koncentracija, povišene impulsivne reakcije, problemi u organizaciji i završavanju školskih obaveza i sl. Iako će mnogi prokomentarisati da su „sva deca pomalo živahna”, u slučaju ADHD-a to nije slučaj: deca sa ADHD sindromom imaju znatno više energije, ali i problema da je kontrolišu, što često dovodi do nižeg akademskog postignuća, ali i manjka samopouzdanja i samopoštovanja. Tretmani ovog neurološkog poremećaja često će uključiti kombinaciju medikamenata i bihevioralne psihoterapije, sa akcentom na podršci i razumevanju od strane drugih.

Opisani razvojni poremećaji – autizam, disleksija i ADHD – odlikuju se neverovatnom složenošću simptoma uzrokovanih neurološkim deficitima, zbog čega ih je ponekad teško adekvatno dijagnostikovati. Uspostavljanje dijagnoze dodatno otežava i činjenica da je simptomatologija svakog deteta različita, kao i da se potpuno isti simptomi neće primetiti baš kod svakog deteta, što roditeljima svakako ne može biti utešno. Naglasak u tretmanima, kao što smo videli, uvek uključuje socijalnu podršku, kojom se jasno može sprečiti pogoršavanje simptoma, ali i poboljašati adekvatnije uključivanje ove dece u svakodnevno, normalno funkcionisanje.

Mnogi roditelji ovo iskustvo proživljavaju dugotrajno, svakodnevno i bolno, uz malo nade da će nešto krenuti nabolje. Tretmani su često dugotrajni i iscrpljujući i za dete i za roditelje, koji lagano treba da nauče kako da se ophode prema drugačijem razvoju svog deteta. I njima, poput dece, podrška je preko potrebna. Nikada nije kasno obratiti se stručnjacima – psiholozima, defektolozima, ali i psihijatrima, s ciljem pronalaženja najboljeg rešenja koje bi odgovaralo individualnim potrebama deteta, dok bi celokupan sistem podrške ipak trebalo da obuhvati i najbliže. Nikada nije i nikada neće biti sramota potražiti pomoć, a zadatak društva jeste da je pruži na najadekvatniji način.

Autor: Nikola Samac, profesor psihologije i školski psiholog, završio je osnovne i master studije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Njegov istraživački rad se najviše doticao problema dece sa ADHD-om, kao i opažanja pretećih odlika facijalnih ekspresija kod socijalno anksiozne populacije. U International School Savremenoj Nikola se trudi da učenicima predstavi najnovija dostignuća u psihološkim naukama i da pomogne učenicima u razvoju njihovog kritičkog mišljenja i održavanju adekvatnog mentalnog zdravlja.

 

Literatura:

  • Aleksić Hil, O. (2012). Pervazivni razvojni poremećaji. U: Psihijatrija razvojnog doba. Urednici: Bojanin, S., Popović Deušić, S. Beograd: Dosije studio, p. 269–286.
  • Stein, J. (2001). The magnocellular theory of developmental dyslexia. Dyslexia, 7(1), 12–36.
  • Stupar, D., Lakić, A., Jančić, J., Antin-Pavlović, T., Marković, J., Joksimović, M., … & Srećković, N. (2015). Early screening for autism spectrum disorder in Serbia: A pilot study of screening instruments for parents and child care workers. Engrami, 37(4), 41–49.
  • Tamaš, D. (2010). Mogućnosti prognoze ishoda autističnog poremećaja. Psihijatrija danas, 42(2), 147–155.
  • Voeller, K. K. (2004). Attention-deficit hyperactivity disorder (ADHD). Journal of child Neurology, 19(10), 798–814.
  • Slika preuzeta sa: https://www.kqed.org/mindshift/41115/five-clever-ideas-to-spark-independent-reading-by-kids

Leave a Comment