Bolje obrazovanje za bolji svet!

A better education for a better world!

29 Jan

Rani razvoj deteta, uticaj roditelja

 

Pri razumevanju razvoja ličnosti, a naročito razvoja dečje ličnosti, potrebno je pozabaviti se onim što se dešava od samog začetka deteta. Razvojna psihologija pretpostavlja da u prvoj fazi embrionalnog razvoja dete ne prima informacije, tj. da struktura embriona još nije podložna uticajima. Ali već po prelasku iz embriona u fetus, dete je sve podložnije primanju informacija. U prvim mesecima prenatalnog razvoja veoma je nezaštićeno, pa se u njega duboko utiskuje sve ono što doživljava majka.

Majka sa detetom može komunicirati na 3 načina:

  1. Fiziološka komunikacija – podrazumeva biohemijske i fizikalne procese. Kad majka oseća strah, biohemija straha prenosi se na fetus, koji uči da su određena osećanja povezana sa određenim izlučivanjem hormona. Dete brzo reaguje na početni strah majke. Nijedan osećaj se ne može slagati, jer oscilacije hormona i metabolizma koje se dešavaju pri promenama nisu pod voljnim uticajem majke.
  2. Empatička komunikacija – naučno se najteže dokazuje, a pretpostavlja se da je dokaz onome što zovemo intuicija.
  3. Komunikacija preko ponašanja – podrazumeva pokrete deteta u utrobi kao odgovor na majčino ponašanje. Najranije pokrete deteta primete majke koje žele dete.

U odnosu na ono što se ureže, dete i odrastao čovek ponašaće se na dva načina: aktivno i agresivno ili pasivno i depresivno.

Dete može da čuje još pre rođenja. Osim na zvuke, dete reaguje na svetlost, ukus i miris. Skupljanjem čulnih utisaka, koji mu dolaze preko majke i od svega čemu je ona izložena, počinje da se razvija duševni život deteta još pre rođenja.Proučavanje duševnog života nerođenog deteta je važan deo razvojne psihologije, jer pruža uvid u najdublje korene normalnog i patološkog socijalnog ponašanja čoveka.
Ako je tačna pretpostavka psihologije da su razvoj i tok ljudskog života jednim delom zavisni od toka trudnoće majke i prvih iskustava posle porođaja, tada i naš odnos prema duševnom životu čoveka mora biti postavljen sa više ozbiljnosti, dubine i odgovornosti nego do sada.

Iako zavisi od majčinog organizma, samim stvaranjem dete postaje individua sa sopstvenim karakteristikama. Sposobno je da pozitivno ili negativno deluje na majku. Taj duševni i telesni odnos nastavlja se i po rođenju.

Ono što prvo dolazi u razvoju deteta analitička psihologija naziva nesvesnim delom. Nesvesni deo se vremenom povlači i do izražaja dolazi svesno.

Veoma je važno odvojiti jedno od drugog, a to je moguće samo ako su uticaji okoline podnošljivi.

Stanje između nesvesnog i svesnog se naziva presvesno i to je stanje svesti u kome je Ja slabo. U tom periodu deca nesvesno osećaju probleme roditelja, koji postaju i njihovi problemi. Dete imitira ono što vidi i počinje da se ponaša na način na koji se ponašaju njegovi roditelji. U ranom uzrastu dete ima potrebu za objektom, jer kroz objekat raste detetova svest o samom sebi, ali i o drugim bićima. Što je dete starije, trebalo bi da je sposobnije da podnosi uticaje iz okoline i da pravi jasnu granicu između svog Ja i emocionalnog naboja okoline. Taj uticaj je najjači dok je dete još malo i odražava se u fantazijama igre, pričanjima priča, snovima.

Sa daljim razvojem, ostvaruje se i psihičko rođenje deteta. Tada dete ulazi u konfliktne situacije, doživljava sebe kao nezavisno i ispoljava samovolju i samozadovoljstvo. Tada se susreće sa poslušnošću i buntom, sa zavisnošću i slobodom, heteronomijom i autonomijom. Dete prvo postaje svesno samo nagona i onoga što se suprotstavlja nagonima, a to su obično roditelji, i ne sluti da je kontrola njegovog ponašanja u njemu samom, pa sve inhibicije prenosi na roditelje.Za pravilan razvoj deteta značajno je da se iz odnosa sa roditeljima razvije pozitivno Ja u detetu. To je Ja koje je u stanju da uspešno asimilira i integriše kako negativne stvari koji dolaze spolja – pretnju, bol, hladnoću, glad, tako i unutrašnje – strah, bes…

Za jedinstvo ličnosti potrebno je integrisanje pozitivnog i negativnog, spoljašnjeg i untrašnjeg.

Što je starije, dete sve više identifikuje sa ocem, što predstavlja normalan tok njegovog razvoja. Takav razvoj je uslov za jačanje samosvesti, ali i osamostaljivanje, i to ne samo od majke, već od sopstvenog nesvesnog. Oba roditelja neophodna su za razvoj svesti i individuacije.

U porodicama je danas gotovo izjednačen uticaj majke i oca na vaspitanje dece posle nekoliko vekova uticaja majke. Otac ima podjednako bitnu ulogu kao i majka. Mnogi psiholozi se slažu sa tim da je oblik zajedničkog vaspitanja deteta bolji, uspešniji i prirodniji nego raniji način, kada je uticaj majke bio prevashodan.

Nije teško pretpostaviti da odnos pun poštovanja i ljubavi između roditelja obezbeđuje pravilnu identifikaciju deteta i sa majkom i sa ocem.

Celokupno naše ponašanje je najvećim delom uslovljeno iskustvima koja smo stekli u porodičnoj zajednici, otprilike do dvadesete godine našeg zivota. Upravo od ovih iskustava u porodici zavisi da li ćemo na životne teškoće i opasnosti reagovati poštenom i časnom borbom za svoje mesto pod suncem, da li ćemo pobeći ili ćemo se boriti na nepošten način.

Porodična situacija modernog čoveka vrlo je složena. Dvoje ljudi povezanih brakom treba u toku života da usklade na najbolji mogući način svoje potrebe, da zadovolje sebe, da se ostvare, prilagode društvenom poretku i da steknu potomstvo, koje ce ponašanjem i stavom roditelja biti podstaknuto na individualni ili, još bolje, kreativno-individualni razvoj. Za ostvarenje ovog cilja potrebna je zrelosti bračnog para, koja je opet uslovljena razvojem u njihovim vlastitim porodicamaČovek ne može iskazivati poštovanje prema drugima, niti imati svest o tome da svojim stavom i radom treba da ih podrži ako u sopstvenoj porodici nije podržan.
Danas kada je čovečanstvo ugroženo, kada je oslabljena uloga porodice, kada se pretpostavlja da i muškarac može da rodi, a naročito kad se manipuliše genetičkom psihologijom, menjanjem i odstranjivanjem ili dodavanjem gena, opstanak čoveka je manje tehnički, ekonomski ili politički, a više moralno-etički problem.

Zbog toga je na nama da se okrenemo porodici, kao našoj bazi. Svakodnevnim nastojanjima da u svojoj porodici razvijamo i čuvamo zdrave i kvalitetne odnose stvaramo jake temelje za budućnost naše dece, a time i budućnost društva u kome živimo.

 

Autor: Aleksandra Karadžić je komunikolog. Studirala je opštu književnost i odnose s javnošću. Radila je kao asistent i organizator velikog broja događaja, a ima i dugogodišnje iskustvo u radu sa decom. Trenutno radi u Institutu za moderno obrazovanje.

 

 

 

 

 

Literartura:

  • Jerotić, Vladeta, O roditeljstvu, Beograd, 2016.

Leave a Comment