Bolje obrazovanje za bolji svet!

A better education for a better world!

21 Jun

  • By Aleksandra Ikonov
  • In Članci
  • Comments Off

 Problem ocenjivanja u savremenoj nastavi

Polazak deteta u školu veliki je događaj kako za dete, tako i za ostale članove porodice. Svakodnevni boravak u školi bi za cilj trebalo da ima sticanje novih znanja, veština i navika, ali retko koji roditelj će dete pitati, kada se vrati iz škole: ,,Šta si novo naučio?”, već ono opterećujuće: ,,Koju si ocenu dobio?”

Opterećenost ocenom i procenjivanjem dečjih postupaka datira još iz ranije razvojne faze. Dete je naviknuto da okolina procenjuje njegove postupke i vrlo često za sve dobro što uradi sledi pohvala: ,,Bravo! Petica!” Deca kreću u školu ubeđena da će sve ono što budu dobro uradila biti nagrađeno najvišom ocenom. Dakle, vrednuje se ishod, a zanemaruje se put koji je učenika doveo do tog ishoda. Postavlja se pitanje da li se vrednuje rezultat nastavnog procesa ili njegov kvalitet.

Oni koji su u uključeni u obrazovni proces treba da znaju: ,,Ne uči se samo znanje već i proces dolaženja do tog znanja. Proces dolaženja češće ima veću vrednost od same količine znanja dobijenog u gotovom vidu” (Vilotijević, 1992). Cilj je da škola osposobi učenike da identifikuju ključne probleme saznanja, da samostalno misle i uče, kritički ocenjuju, da deluju nezavisno i da primenjuju stečena znanja u novim situacijama. Imajući sve to u vidu, da li su nam onda kriterijumi kojima merimo njihova znanja adekvatni?

Svaki učenik je individua za sebe, pa shodno tome će ih i različiti putevi dovoditi do novih znanja. Zato nisu svi u istoj početnoj poziciji. Učenik koji sa lakoćom postiže predviđene ishode biće ocenjen najvišom ocenom. Ali kako proceniti učenika koji je uz evidentne poteškoće, ali i uz veliki trud i rad, prevazišao očekivanja i postigao isti ishod? Da li se u ovom slučaju brojčanim pokazateljima ili rečju ,,savladao/la” sve može iskazati? Kako objasniti učeniku da on za neverovatan trud i rad nikada ne može postići najvišu ocenu?

Danas nastavnik treba da bude taj koji će usmeravati učenike na individualan put saznavanja, pri čemu učenici samostalno stiču nova znanja odgovarajućim tempom. Na taj način nastavnik svakom pojedincu pomaže da u svom razvoju dostigne nivo koji mu omogućavaju njegovi prirodni potencijali. Treba imati u vidu da je postojeći sistem vrednovanja ograničen, jer se pretežno vrednuju obrazovni, a zapostavljaju vaspitni elementi. Kako bismo uopšte ocenili koliko je učenik vaspitan? Ako se svaki učenik uvažava kao ličnost za sebe, onda su postojeći brojčani pokazatelji, zakonom propisani standardi i ishodi učenja kontradiktorni, jer na rigidan način svrstavaju učenike u tri izdvojene grupe – ispodprosečni, prosečni i napredni učenici. Zato se može reći da se njihova postignuća ocenjuju ,,po modelu”, što nije dobro. Mnogo je bolje da se postignuća učenika, uzimajući u obzir individualan put dolaska do saznanja, individualno i vrednuju.

Literatura

  • Vilotijević M., Vilotijević N., Vrednovanje kvaliteta rezultata i procesa učenja. Inovacije u nastavi, XXVII, 2014/4, Beograd: Srpska akademija obrazovanja, 2014, str. 21–30.
  • Vilotijević, M., Vrednovanje pedagoškog rada škole, Beograd: Naučna knjiga, 1992.
  • Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, dostupno na: http://demo.paragraf.rs/WebParagrafDemo/?actid=130133.

Autor: Jelena Lukić, diplomirani učitelj.  Osnovne studija završila je na Učiteljskom fakultetu u Beogradu, na Smeru za obrazovanje učitelja. Osnovnu školu i gimnaziju završila je u Obrenovcu.

Dobitnica je stipendije Fonda za mlade talente Republike Srbije ,,Dositeja”.

Članica je hora ,,Obrenovačke devojke” i hora Učiteljskog fakulteta.