Bolje obrazovanje za bolji svet!

A better education for a better world!

24 May

  • By Aleksandra Karadzic
  • In Članci
  • Comments Off

Mentorstvo – podsticaj kreativnosti učenika i predavača

 

Mišljenje da nauke spiraju prljavštinu sa duše i njenu prirodu čine čistom i vazdušastom izneo je Mihailo Psel, vizantijski istoričar i filozof iz XI veka. Danas sticanje obrazovanja može biti sinhrono (sholastičko, bazično, opštedeterminisano) i asinhrono (spontano, podređeno ličnim afinitetima). Njihovo usaglašavanje dovodi do formiranja autentične ličnosti, koja po svojoj prirodi može biti različitih stvaralačkih potencijala i stepena kreativnosti. Na koji način i u kojoj je meri moguće pospešiti razvoj kreativnosti predstavlja temu koja je u ovom radu analizirana.

Cilj praktičara je da napravi najoptimalniji didaktički izbor za postizanje maksimalnog efekta na što većem uzorku učenika, što mentorisanje u potpunosti podržava. Ovom pitanju se može pristupiti iz ugla mentorstva u nastavi kroz relacije i aktivnosti mentora i pripravnika i mentorstva samih učenika i kroz vršnjačku edukaciju na horizontalnom i vertikalnom nivou (razredni i nivo različitog uzrasta). Tema je u tekstu konkretizovana i nastava matematike je uzeta kao mogući model njene razrade. Predložen je izlazak iz zone komfora standardnog časa sa ciljem podsticanja lične kreativnosti nastavnika i razvijanja konstruktivnog koncepta nastave. Hospitant se stavlja u poziciju stvaraoca inspirisanog primerima dobre prakse mentora.

Proces mentorskog rada beleži tri faze kroz koje mentor prolazi sa hospitantom i predstavlja nadogradnju empirijskog nasleđa. Pri tome mentorstvo ne podrazumeva model, već izbor kreativnih rešenja. Tako se rad personalizuje, pri čemu se povećava uspešnost nastavnog procesa. Ovaj odgovoran posao za cilj ima sublimaciju teorijskih znanja u konkretan nastavni proces.

 

 Skica faza mentorskog rada

 

Teorijski domen predlaže pojednostavljene (šematizovane) prikaze koncepta časa i njegovih delova, kao i odgovore na standardna pitanja nastavnog procesa. Time se ne postavljaju konačna rešenja, već se započinju procesi misaonih iteracija. Korišćenje didaktičko-metodičkih sadržaja ima za cilj da iskustvenu percepciju mentora, kroz razmenu ideja, podredi kreativnoj konstrukciji nastavnog procesa i dobrom planiranju časa. Hospitantu se na postavljeno pitanje kako u kontekstu datih obrazovnih ciljeva pospešiti ličnu kreativnost predlažu okviri:

– motivisati učenika;

– individualizovati nastavu;

– oplemeniti radnu sredinu i međusobnu komunikaciju.

Rešenje je njegov izbor. Nastavni proces je skup sinhronizovanih aktivnosti nastavnika i učenika sa unapred postavljenim ciljem i očekivanim ishodima. Iskorak u postupku podsticaja kreativnosti nastavnika i učenika predstavlja ohrabrivanje procesa nadogradnje postignuća. Postavljanje jasne aksiomatike nastave čini bazu ovog procesa. To podrazumeva:

 – selekciju učenika – prema individualnim karakteristikama;

 – strukturiranje časa – prema obliku rada, metodama i načinu realizacije;

 – korišćenje inovativnih sadržaja u nastavi – u odnosu na sadržaj i nastavni proces.

 

 Metaforički prikaz aktivnosti

U mentorskom radu neophodno je iznivelisati opšte i celovito (planirano) i privoditi ga konkretnom cilju kroz jasne i jednostavne primere. Čas se može posmatrati i kao unija tri ključna segmenta: saznajnog, praktičnog i emocionalnog, čija zastupljenost varira u zavisnosti od njegovog cilja i načina realizacije. Koncept rada i izlaganja na času najbolje objašnjava metaforički prikaz aktivnosti: ruka–srce–razum, koji je u jednoznačnoj korespondenciji sa Blumovom klasifikacijom domena obrazovanja: usvajanje znanja (kognitivni domen), negovanje stavova, vrednosti i interesovanja (afektivni domen) i razvijanje veština (psiho-motorni domen).

Već u samoj konstrukciji časa hospitant se može uputiti na mogućnost kreativnog rešenja. Cilj časa podrazumeva odgovore na standardna pitanja njegove postavke.

 

 

Konstrukcija časa – standardni pristup

Na primeru konstrukcije časa, klasične i kreativne, konkretizovana je suština ideje kreativnosti i predloženi su alternativni putevi koji vode istom cilju. Učenik postaje motivator nastavnika, koji kroz interdisciplinarnost i kreativne iskorake osmišljava zadatke i podstiče predlaganje različitih rešenja. Razvijanje divergentnog mišljenja je suštinska snaga individualizovanog oblika rada. Dubljom analizom praktičnih i matematičkih problema dolazimo do različitih načina njihovog rešavanja. Na ovaj način učenici dolaze do rešenja zadataka koja nisu eksplicitno ponuđena. Dakle, kreativnost se ne predviđa, već pospešuje. Tako dolazimo do konstrukcije časa drugog modula koji ističe kreativnost, kombinovanje ideja i kvantitativnu i kvalitativnu evaluaciju.

 

                                                                                         

Konstrukcija časa – inovativni (kreativni) pristup

Rad na času treba da ostavlja utisak zadovoljstva pri nagoveštaju moguće interakcije različitih ideja. Njegov praktični deo predstavlja značajan motivacioni faktor. Stvaralački koncept časa matematike jeste lična kreacija nastavnika i dobro je da bude bazirana na istorijskoj građi i hronološkom razvoju pojmova. Cilj nastavnika je da u predviđeni ram pripreme časa smesti temu ili nastavnu jedinicu, odabere fragmente i zadatke koji će najbolje ispričati njen razvojni put. Postizanje koncentracije učenika jeste preduslov njihove posvećenosti i aktivnog učešća u nastavi („Rem” faza časa). Radionice je potrebno graduirati, od individualnog pristupa i grupnog oblika rada do formiranja ekspertskih timova.

Kada su učenici mentori, metodološka skica časa saznajni proces podređuje vršnjačkoj edukaciji. Učenik najpre individualno analizira svoj zadatak i predviđa načine i moguća rešenja problema. Stepen razumevanja determiniše put rešavanja. Kroz otvorenu diskusiju, sledeća etapa predviđa rad u paru ili grupi. Tada učenici obrazlažu svoje razumevanje i predlažu načine za rešavanje zadatka, što jeste okosnica divergentnog mišljenja. Nekada je ono sistemsko, podrazumeva učenje formula, a često samo podstiče predlaganje ideja. O individualnom pristupu može se govoriti i kada je čas frontalno zamišljen i organizovan. Gradacijsko uvođenje novih sadržaja, kao i odabira zadataka po nivoima od lakšeg ka težem, drži pažnju svim učenicima.

Izlazak iz zone komfora svakako je afirmativni ključ koji dovodi do uspešnosti i dobrih ishoda nastavnog procesa.

 

Literatura

  1. Trolist – grupa autora Institut za pedagoška istraživanja
  2. Jasmina Šefer, Slavica Šefkušić, Stvaralaštvo, inicijativa i saradnja, novi pristup obrazovanju, I deo, Beograd: Institut za pedagoška istraživanja, 2012.
  3. Marko Dejić, Tajni svet matematike, Beograd: Nolit, 1990.
  4. Pavković, B., Veljan D., Elementarna matematika 1, Zagreb: Školska knjiga, 2004.

 


Autor: Dušica Marković – 
nastavnik matematike u Osnovnoj školi “Stefan Nemanja”, Niš.