Bolje obrazovanje za bolji svet!

Better education for a better world!

25 Apr

  • By Biljana Ciric
  • In Članci
  • Comments Off

Kako rešiti problem narkomanije u školama?

Porast narkomanije u našim školama je zabrinjavajuć. Ova činjenica dovodi do potrebe preispitivanja odnosa u školi, porodici, ali i našem društvu uopšte. Kazne i isključivanja iz škole su najlakše, ali ne i najdelotvornije rešenje. Da li je problem narkomanije u srpskim školama rešen time što se problematično dete izbaci iz škole, te time stigmatizuje i još više izoluje? Na ovaj način problem samo produbljujemo, a dete kome je umesto razumevanja i pomoći kao rešenje pružena izolacija iz sistema, potražiće utehu tamo gde je i do tada jedino nalazilo – u narkomaniji.

Prema rezultatima istraživanja, mladi stiču prva iskustva sa narkomanijom u proseku sa 17 godina. Uznemirujuća statistika pokazuje broj od oko 8000 narkomana na nivou Beograda. Posebno je zabrinjavajuća činjenica da je najmlađi registrovani zavisnik imao samo devet godina.

Veliki problem je to što je droga sve dostupnija deci, čime se već u najranijem dobu stvaraju budući zavisnici. Roditelji često poslednji saznaju da njihovo dete ima problem sa drogom, i to najčešće onda kad se dete predozira i završi u bolnici. Ubrzani život i nedostatak kvalitetnog vremena provedenog sa detetom su neki od razloga za ovakvu pojavu. Ipak, to nije opravdanje za sve veće otuđenje.

Prevencija je svakako bolje rešenje od lečenja. Stoga se preporučuje da se sa razgovorima počne dok su deca uzrasta osam do deset godina. Na taj način se ostvaruje bolji uticaj i predupređuje padanje pod uticaj vršnjaka u kasnijim godinama. Neophodno je da roditelji postave pravila i odrede posledice njihovih kršenja. Osim toga, roditelji bi trebalo da budu uzor svojoj deci. Deca koja imaju mentalne probleme ili teškoće u kontrolisanju svojih emocija podložnija su zloupotrebi alkohola i droga. Potrebno je stoga pružiti im emocionalnu i porodičnu podršku.

Pozitivni primeri rešavanja ovog problema u svetu

Američki profesor psihologije Harvey Milkman je početkom devedesetih godina u svojoj doktorskoj disertaciji došao do zaključka da zavisnici od heroina i amfetamina koriste ove supstance kako bi se lakše izborili sa stresom. Načini borbe sa stresom kod mladih praktično predstavljaju uvod u različite vrste zavisnosti, uključujući i narkomaniju.

Profesor Milkman je pozvan na Island da podeli svoja saznanja iz ove oblasti, sa idejom da pomogne u kreiranju programa koji će omogućiti deci da rade nešto drugo u odnosu na aktivnosti koje ih dovode do zavisnosti od droga.
Pokazalo se da postoji nekoliko faktora koji razdvajaju decu koja su postala zavisna od onih koja nisu:

  • Učešće u organizovanim aktivnostima, naročito sportskim – tri do četiri puta nedeljno;
  • Ukupno vreme provedeno s roditeljima;
  • Osećaj učenika da se o njima vodi računa u školama;
  • Neostajanje van kuće u kasnim večernjim satima.

Nakon ovih pokazatelja, Island je rešio da sprovede konkretne mere prevencije. Fokus ovog programa bio je osnaživanje autoriteta roditelja, a rezultatima je pokazano da se faktori rizika bolesti zavisnosti kod mladih smanjuju. Neke od mera koje su sprovedene s ciljem sprečavanja narkomanije kod mladih su:

  • Zakonom je zabranjen boravak dece između 13 i 16 godina napolju zimi do 22:00 časova i leti posle ponoći.
  • Veza između roditelja i škola je zakonski osnažena kreiranjem organizacija roditelja u svakoj školi.
  • Država je značajno povećala finansiranje različitih vrsta rekreativnih aktivnosti s ciljem kreiranja organizovanog pristupa pozitivnim aktivnostima dece, umesto ulaska u različite vrste zavisnosti.

Škola vrši svoju ključnu ulogu kao institucija. Važni elementi u radu sa decom na prevenciji narkomanije i kriminaliteta su dežurni nastavnik, razredni starešina i pomoćno osoblje. Ipak, neophodna je zajednička saradnja roditelja, nastavnika i učenika kako bi se problem narkomanije rešavao. Roditelji moraju postati saradnici škole, pokazati interesovanje za svoje dete i njegovo ponašanje kako u školi, tako i van nje. Samo zajedničkim naporima, razumevanjem, razgovorima i tolerancijom može se doći do pozitivnih promena.