Bolje obrazovanje za bolji svet!

A better education for a better world!

08 Jul

  • By Aleksandra Karadzic
  • In Članci
  • Comments Off

Jednakost među decom predškolskog uzrasta

Biti deo dečjeg odrastanja i njihov prvi oslonac predstavlja najlepši i najbitniji zadatak koji osoba može da preuzme na sebe. Takođe, ovaj zadatak predstavlja i jedan od najtežih na svetu.

Iako smo svi rođeni jednaki, često nismo tretirani jednako, zato je zadatak nas vaspitača da decu naučimo da, bez obzira na razlike koje možda postoje među njima u našoj grupi, svi za nas predstavljaju njen jednako važan deo. U kakvom god vrtiću radili kao vaspitači, u svojoj grupi uvek imamo decu koja se međusobno razlikuju. Ističemo da u radu sa decom različitih karakteristika treba težiti da svakom detetu pružimo ono što će njemu omogućiti da postigne najbolji rezultat, pružajući mu podršku i pomoć, prihvatajući ga onakvog kakvo jeste. Postoje tri grupe razlika na koje treba da obratimo pažnju, jer su to razlike koje se najčešće pojavljuju u radu sa decom. Radi se o intelektualnim, emocionalnim i socijalnim razlikama.

Socijalne razlike jesu razlike u karakteristikama neposrednog okruženja u kom deca odrastaju. One u velikoj meri određuju njihovo ponašanje i prilike koje imaju za razvoj i obrazovanje. Kao najznačajnije razlike možemo navesti socio-ekonomski status porodice, nivo pripremljenosti za vrtić i kulturni identitet.

Ukoliko edukacija samih roditelja i obrazovanje izostaju, može delovati da su deca nezainteresovana ili neuredna, da sporije napreduju od ostale dece. To ne znači da su ona zanemarena od strane roditelja, već samo da oni nisu dovoljno posvećeni njihovom obrazovanju. Veoma je važno da vaspitač zna da se ova deca ne razlikuju od ostalih jer su nemarna, već da razumeju da je reč o nepovoljnom uticaju okruženja iz koga deca dolaze, te da svojim postupanjem mogu značajno da promene takvu sliku. Veoma je bitno da kreiramo okruženje u kome su deca slobodna da pitaju sve što žele, gde osećaju da nije strašno ne znati i da uvek mogu da pitaju ono što ih zanima. S obzirom na to da su nekada socijalne razlike ogromne, bilo bi najbolje da izbegavamo, ukoliko je to moguće, da tražimo od dece da odnose ili rade projekte kod kuće, jer su na tom uzrastu deca veoma zavisna od roditeljske pomoći, pa je velika šansa da deca bez edukativne podrške porodice neće moći da ispune zadatak. Veoma bitan faktor jeste kulturni identitet, koji predstavlja osećaj pripadnosti određenoj grupi koja ima sopstvene običaje,vrednosti i način života. Za razliku od većinske grupe, deca koja pripadaju nekoj od manjinskih grupa nekada imaju teškoće da u potpunosti prate ono što se radi, jer to može biti u manjoj ili većoj meri različito od njihovog iskustva. Ukoliko ne bismo u obzir uzeli sve razlike koje postoje među decom, ona bi mogla da se osećaju zapostavljeno, nesigurno ili kao da tu ne pripadaju i da nešto sa njima nije u redu. Veoma je bitno da ne zaboravimo da neka deca ne pripadaju većinskoj grupi i da u aktivnosti uključujemo elemente njihove kulture. Takođe je važno da sami vaspitači pronađu način da stvore ambijent prihvaćenosti i empatije, jer tek kada vaspitač svojim primerom pokaže da ne postoji nikakva razlika među decom u grupi, tada i sama deca prihvataju jedna druge kao jednake.

Neke od karakteristika dece koje utiču na njihovo ponašanje i prilike za razvoj i učenje su dečje sposobnosti i načini na koje se deca suočavaju sa problemima. 

Sposobnosti se definišu na različite načine – kao sposobnost za učenje, sposobnost prilagođavanja ili veštine rešavanja problema. Kod različite dece će u različitoj meri biti izražene različite sposobnosti, pa će neka biti uspešnija u određenoj aktivnosti dok će u drugoj biti manje uspešna i obrnuto. 

Jedna od najuticajnijih teorija višestruke sposobnosti jeste teorija Hauarda Gardnera, koji je izdvojio osam vrsta intelektualnih sposobnosti – jezičku, muzičku, logičko-matematičku, prostornu, telesno-kinetičku, interpersonalnu, intrapersonalnu i prirodnjačku. Izuzetno je važno za vaspitače da znaju koje sve vrste sposobnosti postoje, kao i da budu osetljivi i prepoznaju ih. Razvoj slabije prisutnih sposobnosti kod deteta najbolje ćemo podstaći oslanjanjem na one koje su kod deteta razvijenije. Ovo pokazuje da naša očekivanja ne treba da se grade na osnovu čitave grupe, već na osnovu individue, podsticanjem dogradnje onoga u čemu je dete dobro i učenjem onoga što dete još uvek ne ume da obavi. Svako dete je potrebno gledati kao zasebnu individuu, ne pokušavajući da ga uporedimo sa drugima ili omalovažimo ukoliko ne ume nešto, već da podstaknemo sve ono što ume i pronađemo adekvatan način da u skladu sa svojim mogućnostima uspe da ovlada onim u čemu trenutno nije vično.

Veoma je važno da vaspitač organizuje aktivnosti tako da se one mogu obaviti, ostavljajući deci izbor da odluče šta će i na koji način raditi. Postoje dve vrste ličnosti dece – introvertna i ekstrovertna. Introvertnom tipu deteta više prijaju igre u miru sa jednom osobom ili igre koje igra samo, dok ekstrovertni tipovi dece vole da su okruženi drugima i da budu u centru pažnje. U toku aktivnosti treba ostaviti prostora za oba tipa ličnosti dece. Osim toga, na osnovu načina na koji se deca suočavaju sa problemima imamo podelu na konstruktivne načine i nekonstruktivne. Deca koja problem rešavaju konstruktivno dolaze sama do rešenja, pokušavajući više puta da pronađu način, dok oni koji nekonstruktivno rešavaju problem lako odustaju nakon nekog nespeha. Veoma je važno da uočimo različit stepen emocionalne zrelosti kod dece i pomognemo im da svoje probleme reše brzo i efikasno. Kod nekonstruktivnog rešavanja problema neophodno je da deci pokažemo konstruktivno rešenje. Istovremeno, deca predškolskog uzrasta tek ovladavaju strategijama upravljanja sopstvenim emocijama, zbog čega se događa da njima budu preplavljena, pa je važno da na decu delujemo umirujuće. 

Ključ uspešne grupe sa uspešnim i zadovoljnim vaspitačem jeste prihvatanje. Svaki vaspitač ima zadatak da prvenstveno upozna svoju grupu, njene osobine, potrebe. Bez obzira na širok spektar razlika što socijalnih, što emocionalnih, koje deca u grupama poseduju, treba naći način da potrebe sve dece budu ispunjene. Naš cilj bi trebalo da bude da dokažemo deci da nijedna od njihovih razlika ne determiniše njihovu ličnost. Svakog jutra kada uđemo u svoju grupu treba da se zapitamo da li je svako naše dete prethodnog dana dobilo podjednaku količinu podrške i ljubavi. 

Cilj naše male učionice i našeg sveta unutar nje jeste da svakom detetu damo prostor i pravo da svoje razlike iskoristi na najbolji način, da deca prihvate da u svetu oko njih postoji veliki broj različitih ljudi, da sami vaspitači prihvate i nauče kako da od svega naprave najbolje. Naš zadatak je da podržimo našu decu, da im dokažemo da su bitna, da su važna nama, ovom svetu i da predstavljaju podjednako bitne ličnosti, bez obzira na to odakle dolaze, šta imaju, od čega polaze, jer sve dok donose sebe, oni su nešto posebno takvi kakvi jesu. Ohrabrimo našu decu da nije sramota biti to što jesi, prihvatimo ih onakvima kakvi jesu.

Sve počinje od nas starijih, „pametnijih”, hajde onda da budemo primer da napokon i deca nauče od nas, a ne samo mi od njih. Negde u poslednje vreme oni više daju primer nama nego mi njima. Deca neće odbaciti druge zbog drugačijeg statusa ili boje kože sve dok im mi ne ukažemo da je tako ispravno. Zato se nadam da će se uskoro deca u nama probuditi i da ćemo stvari videti pravim očima. Roditelji, vaspitači, svi mi koji treba da smo primer, a zapravo model ponašanja možemo gledati od sopstvene dece. Ako pogledamo život dečjim očima, shvatićemo da smo zapravo svi jednaki, a da su razlike samo u našim glavama. Pogledajmo svet očima deteta i bićemo srećni.

 

Autor: Aleksandra Oljača, završila Medicinsku školu, student Učiteljskog fakulteta. Radi sa decom, drži časove engleskog i francuskog jezika. Volonter u programu obrazovanja u sektoru Podrška u učenju.