Bolje obrazovanje za bolji svet!

Better education for a better world!

29 May

  • By Biljana Ciric
  • In Članci
  • Comments Off

Šta je kult prijateljstva i da li postoji u vašoj školi?

 

Ističući izuzetnost i nezamenljivost svog prijatelja, Montenj kaže: Ako me skole da kažem zašto sam ga voleo, ja osećam da se to može izraziti samo ako odgovorim – Zato što je on bio on, zato što sam ja bio ja (1990: 63).

Idealno prijateljstvo, po Montenju, postoji samo između dvoje ljudi:

Jer ono savršeno prijateljstvo o kome govorim, nedeljivo je; svaki daje sebe svom prijatelju tako potpuno da mu ništa ne ostaje što bi s drugim mogao podeliti… Obična prijateljstva se mogu deliti, ali ono prijateljstvo koje je dušu obuzelo i koje vlada njome bez ikakvih ograničenja, ne može biti predvojeno (1990: 64).

Priroda prijateljstva

Po Bejkonovom shvatanju, izuzetnost prijatelja ogleda se u njegovoj iskrenosti i čestitosti, jer je iskren savet redak i dolazi samo od savršenog i istinskog prijatelja, a inače on je savijen i izvitoperen da posluži izvesnoj svrsi savetodavčevoj (1952: 99). Prijatelj nije samo još jedno Ja, već je on, u Bejkonovom eseju, nešto mnogo više. Naime, ljudi imaju svoje vreme, i mnogi umru pre nego što ostvare poneku želju koja im je prirasla za srce, ali ako čovek ima istinskog prijatelja, može biti bezmalo uveren da će se staranje o tim stvarima nastaviti i posle njega (1952: 99-100). Čovek sam teško može da govori o svojim zaslugama, još manje da ih veliča, a da pritom ne izgleda neskroman. Međutim, sve to izgleda lepo kada se čuje iz usta prijatelja, iako bi u čoveka izazvalo rumen stida kad bi sam o tome govorio (1952: 100).

Aristotel pravi razliku između ljubavi kao čuvstva i prijateljstva kao sposobnosti, te Bejkon one koji su nesposobni da gaje prijateljstvo svrstava u bića koja vode poreklo od zveri. Ljudi koji nemaju prijatelja da pred njim otvore dušu, prema Bejkonovom sudu, ljudožderi su sopstvenih srca (1952: 97). Prijateljsvo je nezamenljivo, jer životnu ulogu čovek ne može da igra sam. Postoje situacije kada je tako nešto i  nepodesno, kao u slučaju govora o sopstvenim zaslugama, pa onaj ko nema prijatelja, kako Bejkon smatra, može slobodno da napusti pozornicu (1952: 100).

U pravom prijateljstvu, čovek sebe daje svome prijatelju više nego što ga vuče k sebi. A njegova odsutnost, ako je njemu lagodna i potrebna, mnogo je draža od njegove prisutnosti; to i nije u pravom smislu odsutnost kad postoji način da se međusobno opšti. Nekada sam imao koristi od naše udaljenosti, pa i prijatnosti (Montenj 1990: 173).

Ljubav je, prema Deridinom shvatanju, neprijatelj, u svakom slučaju, neprijatelj morala. Ne zato što je neprijatelj, već zato što, u preteranoj privlačnosti koju oslobađa, ona izaziva raskid, neprijateljstvo, rat (2002: 387). Ona nosi mržnju u sebi. Može se uporediti s nagonom smrti, odnosno demonskim principom. On bi opsedao vrlinu. Ako je tako, prijateljstvo bi istovremeno bilo znak, simptom, predstavnik tog mogućeg izokretanja, a ipak ono što nas od toga čuva. Zlo i, istovremeno, lek protiv zla. Zlo predstavlja prepuštanje sebi ili drugome. Protiv prepuštanja postoji samo jedan odgovor: pravila, i to stroga (Derida 2002: 387).

Derida zapaža (2002: 275) da Montenj izvodi najodvažniju i najneosporniju posledicu iz  dvostruko pojedinačnog određenja prijatelja, ako se tako može reći: prijatelj kao samo jedan prijatelj (pojedinačnost), ali u dva tela (dvostrukost). Citirajući Aristotela, dosledno ga sledeći, Montenj obrađuje tu dvostruku pojedinačnost. On zadržava strogost sve do paradoksa u logici poklona, zajma, duga, odnosno zahvaljivanja, dakle, u genealogiji morala. Jer, svi računi su nemogući, a poslednje reči gube smisao ako je istina da su prijatelji jedna duša u dva tela, prema Aristotelovoj definiciji. Nemogućnost tog računa, rušenje običnog značenja reči, lavina logičnih i gramatičkih apsurdnosti, znakovi su kojima se priznaje razlika između suverenog i velikog prijateljstva i drugih prijateljstava.

Prijatelje biramo sami

Pojam izbora ima značajnu ulogu kada je Montenjeva misao u pitanju. On oličava oblik afektivne autonomije, jer bi želeo da živi sa onima koje voli, a ne sa onima koje mu nameće običaj. Dok je u tradicionalnom društvu naše mesto u prostoru i društvenom poretku unapred odlučeno i zemlja u kojoj smo rođeni predstavlja naš prirodni okvir, Montenj ističe da više voli ono što sam odabere od onog što mu je nametnuto.

Varirajući Montenjevu misao, koja se zapravo pripisuje Aristotelu: O, prijatelji moji, nema prijatelja! – Derida zaključuje da paradoks ovog iskaza (jer, kome se govornik obraća ako nema prijatelja?) upućuje na zaključak da se zapravo radi o posebnoj vrsti iskaza – iskazu koji nije ni istinit ni lažan.

I ne zaboravimo ono što je Aristotel rekao o molitvi: ona je govor, ali govor koji, u izvesnoj meri, na performativan način, nije ni istinit ni lažan. Nema prijatelja, znamo to, ali molim vas, učinite da ga od sada bude, vi prijatelji moji. Vi, prijatelji moji, budite moji prijatelji. Vi to već jeste pošto vas tako zovem. Uostalom, kako bih mogao da budem vaš prijatelj, da vam objavim svoje prijateljstvo (a ovo se sastoji pre u tome da se voli nego da se bude voljen) ako prijateljstvo ne bi ostalo u dolasku, željeno, obećano? Kako bih mogao da vam dam svoje prijateljstvo kada ne bi nedostajalo prijateljstva, ako ga već ima? Preciznije, kada ne bi nedostajao prijatelj? Ako vam dajem prijateljstvo, to je stoga što i, ako ga ima (možda), ono ne postoji, sada. U svakom slučaju, ne raspolažem njime (Derida 2002: 356).

Svako je suštinski sam u ratu sviju protiv svih. U društvenom konformizmu pojedinac se potčinjava mnoštvu. Čestiti čovek ipak ne želi da bude ni sam ni sa svima. On bira ograničeno društvo nekolicine drugih čestitih ljudi.

Literatura

Aristotel. 1988.  Nikomahova etika, Zagreb: Globus.

Bejkon, Fransis. 1952.  Eseji ili saveti politički i moralni, Novi Sad: Matica srpska.

Derida, Žak. 2002. Politike prijateljstva, prev. Ivan Milenković, Beograd: Beogradski krug.

Montenj, Mišel de. 1990. Ogledi, Valjevo-Beograd: Estetika.

Autor članka: Doc. dr Biljana Ćirić

Biljana Ćirić je doktorirala na Filozofskom fakultetu u Nišu, gde je bila angažovana u izvođenju časova vežbi iz predmeta Književnost od renesanse do racionalizma. Radila je i na Velikotrnovskom univerzitetu, gde je predavala srpski jezik. Oblasti njenog istraživanja su savremena drama, raguzeologija, teorija kulture i komunikologija. Učestvovala je na velikom broju naučnih skupova međunarodnog karaktera i autor je brojnih naučnih radova. Njen trenutni angažman vezan je za Institut za moderno obrazovanje i Fakultet savremenih umetnosti u Beogradu.